Neuspjeh kao početak bajke

Ja facebook vec odavno uopšte ne volim. Čak poželim da se obrišem i nikad više ne vidim onaj depresivni newsfeed! Toliko zloćestih ljudi tamo ima, oni koji nemaju šta da pokažu iz svog života, a žele da gledaju tuđi su na fejsu, neki anonimni profili, hrabri i pogani na jeziku jedino iza lažnog imena likova iz jeftinih sapunica svoj otrov prosipaju na sve strane.

Drugo sto mi teško pada su ratovi, Sirija, poplave, apeli za liječenje i pomoć. Ta unesrećena dječja lica znaju da me progone danima. Kad shvatim da nema načina kako da im pomognem, ja potonem. Osjećaj nemoći je najgora emocija!

Jedina stvar koja me spriječi u naumu da se zauvijek obrišem su one uspomene. Često se dese jutra kad mi notifikacija na uspomenu jutro oplemeni i smijehom i suzama. Takva mi jedna došla i danas. Ona samo meni posebna. 

Prije četiri godine sam bila mama dječaka od 4 mjeseca. Jutra kao i ovog slikala sam ga kako mirno drijemka. Ništa posebno zar ne? A da vam ispričam sada istinu iza te slike? Da vam ispričam misli koje su me progonile tog jutra? Tog jutra sam shvatila da i ono malo novca sto sam imala nestaje. Da je pitanje dana kad ću ostati i bez struje. Dan kada sam pažljivo raspoređivala zalihe svega sto je ostalo i trudila se da sve maksimalno iskoristim. Jer je on bio mali i trebao me. Jer ni ja nisam skupila dovoljno snage da krenem i ne stajem. To je dan kad sam gledala lice mog malog anđela i prebrojavala u sebi, takvoj slomljenoj, sto je ostalo i spremala za sve bitke koje kreću. 

Ovo nije neka tužna priča. Jer moja priča nije tužna. Ja se nikad nisam prestala smijat. Nikad nisam zaboravila i u ružnom tražiti ljepotu. Nikad nisam bila nezahvalna. Svaki put kad sam se našla u teškoj situaciji nisam kukala, nisam nikad to izgovarala nikome na glas, nego sam prihvatala. Okrenem se oko sebe, zahvalim se jer smo zdravi i kažem sebi "To je to. Ovo je moj život sada". Svaki put kada sam to prihvatala, oko mene je cirkulisala nova energija i stvari su išle samo na bolje. 

Sada imam dovoljno hrabrosti da o ovom pričam. Jer ja prihvatam odgovornost za sve što mi se desilo u životu. Ja sam kriva, to su moji izbori. Moj nesupjeh nije neuspjeh, nego moj početak fantastične priče o ispunjenim snovima. 

Ako se sada nalazite u, vama na izgled, bezizlaznoj situaciji, voljela bih da zastanete i zamislite kako bi ta situacija jednog dana mogla biti fantastičan početak VAŠE priče o uspjehu.

A ova slika je sa istog mjesta kao i prva, samo ovog jutra, sa bitkama iza leđa u našim ostvarenim snovima.

Bilo je i gore od onog što se usuđujem napisati ali zar je danas to uopšte važno?

Bože koji me paziš uvijek, Tebi hvala i ovog jutra!